Malatya Escort Adana Escort Bursa Escort


Aleksandra Jelić je pozorišna rediteljka i osnivač ApsArt Centra za pozorišna istraživanja. Pre dvanaest godina došla je na ideju da uvede bavljenje pozorištem u zatvore: “Verovala sam da je i na tako jednom opskurnom mestu ukinutih sloboda moguće ostvariti se i da je teatar jedno od mogućih sredstava”. Od tada pa do danas radila je sa brojnim društvenim grupama i u mnogim institucijama, donoseći mogućnost pozorišnog stvaralaštva.

U sklopu projekta “Otpakivanje 2014 / 15” režirala je predstavu “Kuća Velikog Rata” koja se bavi nacionalizmom kod mladih ljudi. Sedmoro mladih ljudi sa različitih podneblja oblikovalo je lične i istinite priče u zbirku predrasuda – prikazanih u formi pozorišnog rijaliti šoua. “Primenjeno pozorište podrazumeva bavljenje pozorišnim formama i žanrovima izvan institucija, u nekom drugom društvenom kontekstu – bolnice, vrtići, škole”, objašnjava rediteljka, ”sve u svrhu ličnog razvoja ili društvenog angažmana”.

Koju funkciju vrši nacionalizam?

Ja verujem da se nacionalizam, kao i drugi ideološki oblici, javlja iz neznanja i jednim delom iz potrebe da pripadate određenoj društvenoj grupi. Moje interesovanje za pozorište u zatvoru je poteklo od jednog čoveka koji je bio žrtva jednog ideološkog principa. To je Aleksandar Solženjicin i njegova knjiga “Arhipelag Gulag”, u kojoj je on sublimirao ne samo svoju privatnu biografiju – dvadeset godina iskustva boravka u sovjetskom logoru – već je to širi pogled na stvarnost koja ga je okruživala. To je ustvari jedna knjiga koja beleži mnoge priče iz tog vremena. Ta knjiga mi je negde dala širinu razumevanja toga da nije samo nacionalizam opasna stvar, već bilo kakvo isključivo ideološko pripadanje. Ako pogledamo istoriju čovečanstva videćemo da su ljudi zarad mnogih ideja skloni da budu isključivi, da ideja bude važnija od čoveka. Kad god je ideja važnija od čoveka, kad god ste zbog nekog uverenja spremni da drugu osobu spustite ispod sebe, tu nešto ozbiljno nije u redu. Posledica toga je ne samo ugrožavanje ljudskih prava već same suštine ljudskog bića. I da se vratim na Vaše pitanje – koju funkciju ima nacionalizam, rekla bih da je njegova funkcija da sam pojam ali i delo ljubavi prema svom narodu i svemu što su njegova kultura i tradicija zameni mržnjom prema drugom/drugačijem, a stvaralaštvo zameni za destrukciju.

Kako dođe do te krajnosti?

Iz dva razloga: zato što ljudi imaju potrebu da se svrstavaju, da pripadaju. Sa jedne strane pozicija pripadnosti ljudima daje određene beneficije, a sa druge ih lišava odgovornosti. Bilo koji ideološki princip koji je spreman da svrsta ljude po nekakvim kategorijama pravi  segregaciju. Kada pripadate grupi ona preuzima ulogu lidera, i onda vam grupa “daje za pravo” a pojedinac bira odsustvo odgovornosti. Tako funkcionišu navijačke grupe – idem sa ruljom i nije bitno da li sam ja razlupala nešto jer smo zajedno i to mi daje legitimitet. Ima ko da stane ispred mene. Ako pogledamo makro nivo, isto je sa pripadništvom političkim partijama koje daju svojim pripadnicima legimitet u nelegalnim radnjama, korupciji… Takođe – strahovi su drugi snažan pokretač mržnje, isključivosti i nacionalizma. Strahovi od drugačijeg, od različitog. Strahovi se javljaju iz neznanja. Kad ne poznajemo drugo i drugačije onda se iz tog neznanja javlja bojazan da bi to nešto moglo da nas ugrozi – našu egzistenciju, naš socijalni položaj, naše kulturološko određenje. Mi imamo slobodu da pripadamo ali i da prihvatamo.

Kome se može “prodati” nacionalizam?

Može se prodati mnogim ljudima, naročito mladima, zato što mlad čovek traga. Mlad čovek je biće u nastajanju, mnogo stvari ispituje, eksperimentiše, pokušava da razume gde pripada, ispituje granice, prekoračuje ih ili postavlja.. Pogledajte već u školi koliko su deca spremna da uverenja i vrednosti sa kojima odrastaju bace i pogaze da bi pripadala grupi. “Svi drugari to rade”, a oni će biti izbačeni, dobiće etiketu. Ko to želi?  Kada smo mladi, ranjivi, imamo potrebu još snažnije da pripadamo. Sa druge strane nacionalizam se raspiruje  i širi brzo kao vatra kada dolazi od političkih struktura, jer imaju sve medije u službi i lako fabrikuju ”slučajeve”. To je ono čime smo se bavili u predstavi i to je ono što je bolesno. Sve smo stavili u formu rijaliti šoua, što je neobična forma za pozorište. To smo uradili iz dva razloga: zato što je to format koji mladi gledaju i razumeju, i zato što smo želeli da prikažemo koliko si kao učesnik deo većeg eksperimenta gde ti onaj “odozgo” govori šta treba da misliš i kako treba da se ponašaš. I danas i unazad dvadeset godina bili smo svedoci kako se ovde manipulisalo ljudima i kako se manipulisalo idejom ljubavi prema sopstvenoj zemlji. Mi smo u predstavi prikazali da ta stvar dolazi odozgo, ali da je upakovana na različite načine i da je mladom čoveku teško da prepozna. U predstavi imamo voditelja koji daje zadatke mladima. Oni su pozvani u “Kuću tolerancije” i ko osvoji titulu najtolerantnijeg dobiće pasoš Evropske unije. Onda, kako vreme odmiče shvatate da voditelj daje (instruirano od strane “Velikog Rata”) zadatke koji raspiruju nacionalnu netrpeljivost i mržnju. Onda i publika na predstavi bude uvučena u glasanje. Na kraju publika ne može da veruje da je bila tako lako izmanipulisana. Učesnici naposletku odluče da razbiju taj format i da se obrate gledaocima: “Vi ste krivi, glasali ste. Učestvovali ste u ovome”. To ostane kao pitanje za sve nas – koliko učestvujemo u svemu lošem u našoj zemlji našim delima  a koliko ćutanjem, pristajanjem?

Kako su mladi posmatrali nacionalizam tokom procesa pravljenja predstave?

Bilo je interesantno zato što su svi došli sa idejom da su vrlo tolerantni, slično kao i u predstavi. U dramskom procesu, međutim, možete da držite masku jedno kratko vreme, ali ubrzo vas proces toliko pokrene da ne možete da igrate nekoga ko niste. Onda smo ustvari shvatili da nismo baš tako tolerantni kako mislimo. Ne postoji čovek koji može za sebe reći, koliko god širok i otvoren, da nema nikakve predrasude. Može samo biti da ih nismo dovoljno svesni. Mi smo kao ljudi ograničeni, mi nemamo  širinu da vidimo svakog čoveka u svoj njegovoj istinitosti i višedimenzionalnosti. Ali važno je da se trudimo.

Kako se razbijaju predrasude na kojima nacionalizam počiva?

Mislim da mora da se radi sistemski i kroz školu. Potrebno je da se vratimo tamo gde nastaju grupašenja. Moje uverenje je da se takve stvari uče u školi, nažalost. Školski sistem je tako koncipiran da isključuje, ocenjuje, procenjuje i stavlja etikete. Tu nema govora o prihvatanju  različitosti, tu nema poimanja toga. Ja to svakodnevno vidim kroz svoju decu i kroz rad sa drugom decom. Vidim šta je ono što donose iz škole. Polovina uloženog vremena na dramskim radionicama sa decom i mladima je pokušaj da ih naučim da čuju drugog, vide drugog, i da ga/je prihvate..

Šta je sa onima koji te predrasude već imaju izgrađene?

Opet verujem u grupni rad i u dramski proces. Znam da kada se prave mešovite grupe, ne možeš da ne sretneš i ne primetiš čoveka, onakvog kakav jeste Ako bismo organizovali stvaralačke procese, različite umetničke procese, bilo iz domena pozorišta, bilo likovnog, književnog, muzičkog stvaralaštva, bilo kakvi kampovi gde se nešto radi, stvara, razmenjuje, tu je nemoguće da ne sretnete čoveka, da skinete svoju masku, spustite barijeru i vidite ko zapravo stoji iza etikete. U takvim procesima verujem da se najbolje uklanjaju predrasude  i da se dešavaju nekakve promene. Što više zajedništva, i umetnosti i stvaralaštva. Da ne tražimo tačke razdvajanja. Da nađemo tačke koje nas spajaju i ostvaruju.

Autor teksta je Ivan Čolić.
Tekst je urađen u sklopu projekta ‘Divided Past- Joint Future’ ( http://jointfuture.org ), koji sprovodi OKC Banjaluka u partnerstvu sa Pokretom gorana Vojvodine, a finansira EU. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost PGV-a i ni u kom slučaju ne predstavlja stanovišta Evropske unije.
Podeli
Arhiva vesti