Malatya Escort Adana Escort Bursa Escort

Sofija Todorović je aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) i strastveni borac za povezivanje mladih u regionu. Pomirenjem na Balkanu bavi se od 2015. godine, prošavši nekoliko obuka na temu konflikta na ovim prostorima:

Prvi korak ka tome bio je moj aktivizam u okviru pokreta “Moja inicijativa”. Ja sam prvi put s Inicijativom videla Kosovo, o kome sam toliko znala i ne znala u isto vreme. Tad sam ustvari shvatila koliko ne znam, tako da je moj prvi put na Kosovu zapravo shvatanje šta Kosovo jeste danas i kako izgleda živeti na Kosovu – da ja tamo imam neku linju, granicu, pa onda odem u neku “severnu” Kosovsku Mitrovicu (kako? Zar ne postoji samo Kosovska Mitrovica, šta je “severna” a šta “južna”?), gde kad pređeš most plaćaš dinarima, a kad se vraćaš u eurima. Albanac nije vanzemaljac. Tek kad “siđeš dole” shvatiš kolko imaš u glavi nekih stvari za koje ne znaš odakle ti. Onda počneš da vraćaš film – šta si slušala, šta si pročitala i šta su ti pričali u školi o ratu za vreme devedesetih. Centralni događaj ratova devedesetih je NATO bombardovanje, nema dalje – kakva Srebrenica?! Konstantno postoji pristup da smo mi najgore prošli, a onda čim zađeš malo dalje shvatiš da to nije tako pa te to buni, pa se uplašiš. Ja sam uvek imala dodatno pitanje, i uvek sam uočavala neke nelogičnosti i nedoslednosti u celoj toj politici – “sve se nama desilo, a mi ništa nismo radili”. Razmišljanje me je navodilo da možda u tom grmu leži zec. Možda se tu kriju odgovori na pitanja koja ja imam, ko su oni, ko smo mi, zašto su oni “zli” a kad odemo dole oni misle da smo mi zli – šta se tu dešava? Falio mi je kontekst.

Koju funkciju vrši nacionalizam, nacija kao vrednost?

Nacija kao vrednost ne vrši apsolutno nikakvu funkciju jer mi ne znamo šta je nacija. Šta je nacionalni interes, mi to ne znamo, a oni koji su se samoprozvali nacionalistima te reči ispunjavaju vrlo problematičnom sadržinom. Ukoliko pogledamo njihova dela, šta su oni radili za  vreme “velike ljubavi prema zemlji i naciji” nekako imam utisak da toj naciji nije bilo baš najbolje (a ni nekim drugim nacijama oko nas). Postoji ta tendencija, pogotovo u Srbiji, da se nacionalizam izjednačava sa patriotizmom. Pa onda imaš onu ekstremnu verziju gde tvrde da nevladine organizacije ili neko ko je malo više liberalno orijentisan nacionalizam poistovećuje sa šovinizmom koji je “zapravo nacionalizam uz izrazitu mržnju prema drugom i drugačijem”. Svako tumači te pojmove onako kako njemu odgovara jer su tome podobni, to su nerazrađeni teorijski pojmovi za koje se hvataju ljudi koji njima žele da postignu neki cilj, provlačeći ih kroz ono što masa želi da čuje. Sve se završava tako što oni sebe postave kao vođe, a mislim da smo se mi vođa već dovoljno nagledali.

Zašto se masa “prima” na nacionalizam?

Ispašće sada da građane Srbije nazivam “masom”. Ja ne mislim da su građani Srbije niti građani bilo koje zemlje “masa”, ali mislim da ako se prema njima ophodi kao da su masa kojoj treba vođa, oni sami počinju da veruju u to. Nacionalizam se generalno javlja onog momenta kada u državi postoje veliki ekonomski problemi, kada se ne sprovodi vladavina prava dosledno, kada postoji prostor za manipulaciju, kada jedna država nema sve elemente državnosti (da li mi uopšte imamo utvrđenu teritoriju?). Nacionalizam se javio kada je Jugoslavija već počela da se raspada iznutra. Tu nastaje panika: “gde sam ja sad, čemu ja pripadam”. Ljudi vole da znaju, ako ništa drugo, gde su – šta su. Nacionalizam podrazumeva postojanje nekog neprijatelja koji ti preti, koji hoće da te ugrozi na bilo koji način…koji radi protiv tebe. E sad, problem je što ti neprijatelji koji “rade protiv nas” – to su naše komšije, naši susedi, zemlje s kojima smo mi bili jedna zemlja dugi niz godina. To je problem, pogotovo kad je regionalna saradnja jedan od najneiskorišćenijih potencijala. Neinformisanost takođe pomaže nacionalizmu. Građani Srbije nisu upoznati sa svojim pravima i obavezama, mediji koji su njima najdostupniji ne obavljaju onu funkciju koju bi trebalo a to je da drže građane informisanima. Kada su građani neinformisani, jako je lako manipulisati informacijama i servirati ono što nekome odgovara.

Kome nacionalizam odgovara danas?

Danas nacionalizam odgovara istim onima kojima je odgovarao devedesetih, s obzirom na to da se naša politička scena od devedesetih do danas nije bitno promenila. Nama se jedni te isti ljudi vrte na vlasti već godinama. Svi oni koji su bili nacionalisti devedesetih su to i danas, samo imaju jedno malo bolje odelo, malo više evropejsko, zato što je to trend. Zapravo, reći da je to “trend” je pojednostavljivanje stvari. Nije trend, nego činjenica da je Evropa ta koja nam daje najviše novca, ona je ta koja finansira rad naših institucija. Današnji nacionalizam se razlikuje od devedesetih samo po metodama kojima se on promoviše. Devedesetih je bio mnogo ogoljeniji, mnogo siroviji.

Šta stoji na putu suočavanju sa prošlošću?

Mnogo stvari. Na putu stoji politika, i to ne samo politika u Srbiji. Prvo, utiču mitovi koje vučemo od famoznog 14. veka. Drugo, utiče dezinformisanost – mi nismo informisani o onome što se događalo devedesetih. Naša medijska slika i ono što smo mi gledali bilo je precizno odabrano, selektivno i tačno se na određene stvari stavljao fokus a na druge ne. Suočavanju s prošlošću stoji na putu neprihvatanje odgovornosti – Haški tribunal je za nas “tu da sudi Srbima i da nam piše istoriju” a ne da se bavi ljudima koji su počinili ozbiljne zločine, koji su krivi i odgovorni za smrt stotine hiljada ljudi. Stoji i to što je trenutna politička struktura u Srbiji bila direktno umešana u događaje devedesetih. Mi imamo neefikasno odeljenje za ratne zločine u Beogradu, postupke za Srebrenicu koji još nisu ni započeli. Imamo lošu saradnju sa Haškim tribunalom – dugo nismo imali nikakvu saradnji sa Tribunalom, pa se onda čudimo kako su svi ostali oslobođeni a naši okrivljeni – dok su svi slali dokaze i materijal za postupke Srbija je veličala nacionalizam i svoje “heroje” u Hagu i slala im podršku putem medija. Mi smo zarobljeni u hiljadu i jednoj predrasudi koju posedujemo prema Bošnjacima, Hrvatima i Albancima. Sve to stoji na putu suočavanju s prošlošću, a mi mislimo da je najbolje da se pravimo da se to nije desilo.

Kako mladi upadnu u priču nacionalizma?

To im je prirodni sled, ne “upadaju” oni nigde. Mislim da čak nije ni slobodan izbor. Mnogo je jednostavnije postati nacionalista nego nešto drugo jer imaš sjajnu podlogu. E sad, jasno im je da “nacionalizam” nije lepa reč, pa ajde da smislimo verziju dobrog nacionalizma. “Mi samo želimo strane sile napolje, volimo pedere ali nek se vole u svoja četiri zida i ne moraju baš tu da šetaju, super su Albanci al Kosovo je Srbija”. Kad oni imaju dostupne samo te informacije i kada nemaju kontekst u kom su se stvari događale, njima se to nameće kao izbor.

Kako rešiti nacionalizam, ako ga uopšte treba rešavati?

Ne može da se “reši”, nije to bolest. Ne treba lečiti nacionalizam, treba ponuditi drugu opciju. Prihvatanje različitosti, shvatiti da su različitosti naše najveće bogatstvo i nešto čime treba da se ponosimo, da je to ono što daje lepotu jednom društvu i što ga obogaćuje. Treba voleti Kosovo na taj način da upoznaš prvo šta Kosovo jeste, ako ga već voliš, nevezano za to da li je deo tvoje teritorije ili nije. Znaj šta se dešava dole, upoznaj ljude koji žive na Kosovu. Država su njeni građani, ne možeš da voliš predstavu o državi – možeš, ali ne doprinosiš ničemu. Ja strašno verujem u mlade ljude, u energiju koju nose sa sobom, u njihov entuzijazam. Mislim da nijedna mlada osoba ne treba da bude uskraćena za takav život. Zaslužuje mnogo više od “Kosovo je srce Srbije”. Ja radim sa divnim ljudima. Klinci koji prolaze kroz obuke i programe razmene najveći ću pokazatelj da ima nade. Oni su srce Srbije. Kakvi god bili mladi ljudi njima samo treba pažnja, samo hoće da se njihov glas čuje negde. Jedino što nekada tu potrebu ne umeju da artikulišu na pravi način.

Autor teksta je Ivan Čolić.

Tekst je urađen u sklopu projekta ‘Divided Past- Joint Future’ ( http://jointfuture.org ), koji sprovodi OKC Banjaluka u partnerstvu sa Pokretom gorana Vojvodine, a finansira EU. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost PGV-a i ni u kom slučaju ne predstavlja stanovišta Evropske unije.
Podeli
Arhiva vesti