Malatya Escort Adana Escort Bursa Escort

Snežana Bačlija Knoch je neformalna edukatorka koja se poslednjih petnaest godina bavi radom s mladima na evropskom nivou. Uska specijalnost joj je i bavljenje konfliktima: “Okidač mi je nepravda, ali sam odlučna da prigrlim konflikt kako bih pomogla društvene promene”.

Šta je bolje – sprečiti da dođe do konflikta ili izroditi iz konflikta nešto novo?

Konflikt je neophodan i prirodan fenomen u ljudskom društvu, i ima važnu ulogu kao takav. Povezuje se i sa samim razvojem društva, i smatra se da bez suprotstavljenih mišljenja ili potreba ne bi bilo nikakvog značajnog napretka. Ako se konflikt posmatra kao prirodna pojava onda nema govora o sprečavanju da do njega dođe. Kad te neki deo tela boli, to znači da sa tim delom tela nešto nije u redu. Kad se pojavi konflikt, to znači da negde nešto ne valja, i da jedna (ili više) od sukobljenih strana ima potrebu da reaguje na nešto.Kad se govori o prevenciji, to je prevencija nasilja. Treba se baviti konfliktom, transformisati ga u pojavu koja omogućava dalje funkcionisanje a ne dovodi do nasilja – što verbalnog, što fizičkog.

Da li to znači da konflikt ne podrazumeva nasilje?

Ne, konflikt počinje mnogo ranije, kada dolazi do prvih trenja. Često ljudi nisu osetljivi na to pa ga ne prepoznaju ili misle da će se rešiti i onda dođe do neke vrste nasilja. Tu možemo govoriti o prevenciji – da se konflikt uoči dovoljno rano, da se adresira šta to ne valja i da se vidi na kakvu potrebu ili problem on ukazuje.

Kako se ta trenja ispoljavaju na nivou društva?

Tenzije u društvu mogu se prepoznati po šalama na račun određene grupe ili kontekstu po kome se ta grupa pojavljuje u medijima, odnosno kada se ona izdvaja iz bilo kog razloga. Zvuči bezazleno, ali kada je u šalama neko često prikazan kao glup, lenj ili naivan, to jeste početak koji može dalje da se razvija u nešto ozbiljnije. Istini za volju, mislim da su te šale o Crnogorcima ili Bosancima deljene među ljudima koji ne shvataju njihovu težinu. Krenuli smo od toga da li konflikt treba sprečavati. Konflikti koji su se desili a koji su eskalirali u najgore nasilje i krvoproliće koje pamti Balkan u skorije vreme imali su naznake koje je trebalo prepoznati. Sve te trzavice i pokušaji različitih država da se samoopredele bili su zanemarivani. Mislim da je važno shvatiti da se te stvari ne smeju zapostavljati, da se mora obratiti pažnja na sve te žudnje. Jer to jeste lepota konflikta, on ukazuje na to da nešto ne valja i da se na to nešto mora obratiti pažnja.

Preko čega su ljudi s kojima ste radili najteže prelazili?

Radila sam sa predstavnicima kulturnih organizacija, a cilj je bio rad na inkluzivnim politikama u programima njihovih institucija. Mi iz omladinskog sektora smo navikli na malo provokativnije metode, i naš pristup je bio da čujemo njihovo mišljenje o tome šta je inkluzija, sa kojim grupama su radili, sa kojim grupama imaju problem, i da vidimo šta će da ispliva na površinu. U početku su se poneli jako civilizovano, da bismo posle došli do toga da Romi nisu baš poželjni i da Bošnjaci ili Srbi baš nisu dobrodošli. Bez obzira što je počelo od toga da nema tenzija, ubrzo se čulo “Ja njemu `Salam Aleikum`[1] a on meni ne kaže `Aleikum Salam`” Onda smo došli do homoseksualaca i tu su se svi ujedinili “E ti homoseksualci, to nikako”. Mislim da u društvu koje je ogrezlo u mržnjama koje nisu procesuirane iz prethodniih perioda svako može biti ciljna grupa stereotipa i predrasuda, dokle god je drugačiji, dokle god se ne uklapa u neki zamišljeni šablon. Evo još jednog primera: Kada sam radila obuke za ljudska prava u srednjim školama u Vojvodini, tu su LGBT grupe bile na meti. Kad su se raščlanili ti stavovi mladih, srednjoškolcima nije bilo potpuno jasno odakle im to dolazi. Kada se to dekonstruiše, onda ostanu bez odgovora odakle njima tolika mržnja. Čak mislim da to nije mržnja, više kanalisano nezadovoljstvo ka jednoj grupi koja je pogodna kao objekat mržnje.

Odakle njima takvi stavovi?

U Srbiji, koja je trenutno društvo hleba i igara, da bi se zamaskirali problemi tipa nezaposlenosti, loše zdravstvene zaštite, nezadovoljenosti osnovnih potreba građana – servira im se neki mamac kojim mogu da se bave umesto da razmišljaju o sopstvenom očaju. Kad govorimo o mladima, njima to definitivno jeste serivrano. Uzmimo za primer mladu osobu od 16 godina – sluša svašta sa medija, od roditelja, ko zna šta čuje u školi, ali isto tako nije imala priliku da upozna osobu iz Hrvatske ili Bosne ili nekoga ko je prosto drugačiji od njih – a već je izgradila sliku o njima. To objašnjava “Kontakt teorija”, koja kaže da se predrasude ruše tako što se ljudi dovedu da sednu zajedno i da vide da je druga osoba isto od krvi i mesa. To ne uspeva uvek, ali mislim da na Balkanu može da funkcioniše zato što mi ipak nismo toliko podeljeni. Mislim da imamo mlade ljude koji su zatvoreni u sistemu vrednosti koji im je građen iz raznih izvora bez nekoga ko bi to doveo u pitanje. Kod nas se ne radi sistemski na razvoju kritičkog mišljenja. Ono što se servira to se prihvata, sa tim se “fura”.

Od čega zavisi naša reakcija kada upoznamo osobu prema kojoj imamo predrasudu?

Zavisi koliko je predrasuda duboko formirana u nama i koliko nam je važna za naš vrednosni sistem. Kada sam radila sa Izraelcima i Palestincima jedan od traumatičnih momenata bio je kada je jedna Izraelka posle nedelju dana programa, sesija i razgovora rekla da će da glasa za još radikalniju desnicu. Da bi sačuvala svoj sistem vrednosti još više je očvrsnula štit i otišla u još veću krajnost. Moja nada je da je to sa njom bila samo privremena reakcija i da se posle kritičkog mišljenja i refleksija vratila makar na početnu poziciju ako ne i malo smekšala. Mislim da zavisi od toga koje je mesto te predrasude u našem sistemu vrednosti.

Kako rešiti posledice konflikata na prostoru Balkana?

Ne postoji recept. Isti model rešavanja konflikta ne može da se primeni svuda. Ono što bi moglo da funkcioniše, za početak, jeste da se dozvoli ljudima da imaju osećanja vezana za taj period i da razgovaraju o njima. Srbija, kao agresor i “gubitnik” iz ratova devedesetih, stavljena je u poziciju da joj se gotovo ni u jednoj situaciji ne daje pravo bude “žrtva” (to ne znači da Srbija ne gaji identitet žrtve, koji može da bude veoma opasan). Jedna od stvari koja može da se uradi jeste da im se obezbedi podrška da razgovaraju o tim stvarima. Oni su videli šta zaista znači rat. Treba im dozvoliti da pričaju, dozvoliti da osećaju. Dozvoliti ljudima da se plaše. Ko smo mi da sudimo tim ljudima? Svako ima pravo da se oseća kako god se oseća. U ovom momentu to na kolektivnom nivou nije dozvoljeno nekim ljudima. Ja smatram da bez toga Srbija nikad neće moći da ide napred.

[1] Čest pozdrav među muslimanima, znači “Mir s tobom”

Autor teksta je Ivan Čolić.
Tekst je urađen u sklopu projekta ‘Divided Past- Joint Future’ ( http://jointfuture.org ), koji sprovodi OKC Banjaluka u partnerstvu sa Pokretom gorana Vojvodine, a finansira EU. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost PGV-a i ni u kom slučaju ne predstavlja stanovišta Evropske unije.
Podeli
Arhiva vesti