Malatya Escort Adana Escort Bursa Escort

Aleksandar Reljić je novinar i urednik dokumentarnog programa Radio televizije Vojvodine. Njegov kratkometražni dokumentarni film “Kosovo Nazdravlje! Gëzuar!” spaja predstavnike “zaraćenih strana” na Kosovu, podstičući pitanje da li je moguć suživot Srba i Albanaca.

“Ja se verovatno nikada ne bih bavio novinarstvom da se nisu dogodili ratovi na prostoru bivše Jugoslavije i da mi to nije bila frustracija koja je na neki način morala da bude kanalisana – inače bih puk’o. A i pucao sam. Jedini lek i prava terapija mi je bila kada sam se prihvatio ovog posla i kada sam kroz ovaj posao mogao da kanališem frustraciju”, objašnjava Aleksandar. “Nisam nikada mislio da mogu da promenim svet, nikada nisam imao tu vrstu iluzije, ali sam makar sebi razbijao predrasude i pomagao da utemeljim to mišljenje da, zapravo, obični ljudi ne mrze. Obični ljudi žive normalno, samo su (i isključivo) žrtve propagande”

Kažete da je danas nacionalizam “pet puta jači nego pre deset godina”. Zašto je tako?

Zato što je to univerzalna pojava. Imamo Trampa i Putina, imamo i Orbana i Islamsku državu, opštu histeriju, pretnju i strah u celom svetu – strah od terorizma, od drugog i drugačijeg. U današnjoj Srbiji koja se pravi luda da ne zna gde joj je međa, koja je izgubila sve ratove koje je vodila devedesetih, normalno je da imaš frustrirane, ljude koji imaju određenu vrstu kompleksa niže vrednosti zato što im se stalno govori o tome šta su napravili. Ali jebiga, ako bi se sa tim suočili, mogli bi da krenu dalje. Nažalost, oni koji su to pravili i dalje vladaju. To je bilo malo ublaženo od 2000. do 2012. godine, a onda je ponovo legalizovano i ponovo poželjno. Citiraću mog prijatelja i jednog od aktera mog filma Isaka Vorgučića, koji je to objasnio rečima da međunarodna zajednica digla ruke i umesto demokratije i institucija izabrala stabilnost, a kako će nama biti u toj stabilnosti, to nije bitno!

Kako se razlikuje nacionalizam devedesetih od nacionalizma danas?

Oni koji su devedesetih bili glavni akteri danas su ponovo na sceni, i onda je opšta atmosfera u društvu takva. Cenzura vlada u medijima koji su svi pod kontrolom tih nacionalističkih elita, tako da danas ne postoji nikakav prostor, za razliku od devedesetih, kada je postojao određeni paralelni svet koji je normalno funkcionisao. Devedesetih je bila potpuno drugačija situacija, postojali su zvanični mediji koji su bili pod kontrolom, ali i alternativni svet koji je bio pušten da koliko – toliko postoji. Mogli bismo to da uporedimo sa društvenim mrežama danas, ali mi se čini da je uticaj društvenih mreža takav da istovremeno uljuljkava one koji tamo protestuju.

Kako ih “uljuljkava”?

Možeš da širiš poruku iz udobnosti svoje sobe. To s druge strane ublažava taj pravi protest, za razliku od devedesetih kada si morao da izađeš na ulicu da bi bio vidljiv. Te društvene mreže ne utiču na širu populaciju, ni na sve ciljne grupe. One imaju ograničeno dejstvo.

S druge strane, imamo tradiciju od 25 godina mraka. Petog oktobra 2000. godine nije se desila velika promena. Milošević je pao zato što je izgubio ratove, a ne zato što ih je vodio i to je suština problema. Milošević je pao, a ne i njegov sistem.

 Kažete da tražite priču o “običnom dobronamernom čoveku u vrtlogu nekog ludog vremena”. To može da probudi emociju kod gledaoca, ali kako probuditi razum i osvrnuti se na trenutnu političku situaciju?

To su kompleksna pitanja… vidi ovako: Ako ne bežiš od konteksta, ako u okviru konteksta govoriš u suprotnosti od onoga što su uvrežena mišljenja, to je već pola puta. Pre tačno dvadeset godina otišao sam u Bosnu sa koleginicom Marinom Fratucan da uradimo priču o dvogodišnjici Dejtonskog sporazuma. Kako da napravimo priču o dve godine završetka rata u Bosni? Tako što smo otišli u selo Rača, koje je podeljeno na pola – deo sela je u Republici Srpskoj, deo je u Federaciji Bosni i Hercegovini. Mi smo Jovu zvali kod Ibra na kafu i obrnuto, Ibra zvali kod Jove na kafu. Problem je u tome što smo tada dobili isti odgovor i od Srbina i od muslimana: “Dobar je Jovo, ali njihova vojska, njihova policija…”, “Dobar je Ibro, ali njihova vojska, njihova policija…”. To je po mom mišljenju najbolja slika nečega što je “završetak rata” u Bosni.

Nedavno ste izjavili kako ste pre deset godina mogli da spojite albanskog i srpskog vojnika da sednu za isti sto i u isti kadar, a da je to danas nemoguće. Kako objašnjavate taj fenomen?

Boje se. Nije stvar njihovog “neću” nego atmosfere u društvu, atmosfere straha. Čim je prikazan ovaj film napali su ga, da bi sejali strah, da sama tema koju sam obradio ne bi bila tema. Oni (pokret Zavetnici) su uspeli, zato što su mediji tog dana napravili priču od njih a ne priču od priče. Organizacija je na taj dan projekcije postigla svoj cilj, dobila je svoj prostor u etru. Njih je interesovalo da presude bilo kome ko se trudi da na bilo koji način pokaže jednu drugačiju sliku života.

Kako se boriti protiv iskrivljene slike koju stvaraju mediji?

Biti uporan, nikako drugačije. Slobode se osvajaju. Sloboda nikada nikome nije pala sa neba, ona se mora osvojiti. To ljudi ne shvataju. Eto primera Radio televizije Vojvodine: ono što se pet godina gradilo – srušilo se za pet minuta. Graditi, osvajati je najteže. Izgubiti možeš odmah. Jedna nepromišljena stvar i ode sve. I nikad to ne zavisi samo od tebe, nego zavisi od društva, od konteksta, od točka istorije, od svega ostalog. Ali, odustajanje je najgore.

Autor teksta je Ivan Čolić.
Tekst je urađen u sklopu projekta ‘Divided Past- Joint Future’ ( http://jointfuture.org ), koji sprovodi OKC Banjaluka u partnerstvu sa Pokretom gorana Vojvodine, a finansira EU. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost PGV-a i ni u kom slučaju ne predstavlja stanovišta Evropske unije.

 

Podeli
Arhiva vesti