Malatya Escort Adana Escort Bursa Escort

Ivana Volf i Branislav Trudić su omladinski radnici koji u svom radu s mladima koriste i digitalni svet. Ivana se kroz projekte bavila temom elektronskog nasilja kod mladih, dok se Branislav posvetio omladinskom radu baziranom na mirovnom obrazovanju, a sebe na internetu vidi kao “promotera i zaštitnika kulture dijaloga, nenasilne komunikacije i ljudskih prava”.

Na koji način virtuelni svet menja naše poimanje nacionalnih granica?

 

Branislav: Ja sad najveću dilemu imam šta bi značilo “nacionalna granica”. Granice mogu da se interpretiraju na različite načine – zamišljene, misaone, geopolitičke itd. Ako gledamo kontekst geopolitičkih granica, društvene mreže i moderne tehnologije definitivno relativizuju te granice.

Ivana: Da, trebalo bi da je tako, ali ono što se u realnosti češće dešava je da se granice koje postoje fizički isto tako prenose i na internet, i na društvene mreže, na različite sajtove gde postoji mogućnost komentarisanja. Tu se nacionalni identitet više promoviše nego što se granice brišu.

 

Kako u “globalnom selu” koje smo postali uspeva da opstane nacionalni identitet?

 

Ivana: Kada pričamo o globalnom selu ono uglavnom obuhvata mlađe generacije. Internet, pogotovo na Balkanu, još uvek nije medij koji u većem broju koriste stariji ljudi. Moji roditelji, na primer, uopšte nemaju svest da bi mogli nešto da provere preko interneta. To pokazuju i predizborne kampanje u kojima oni kandidati koji su se promovisali na internetu nisu doprli do nekih slojeva stanovništva koji ga ne koriste. Mislim da je tu pitanje zapravo šta se na internetu servira i koliki je digitalni jaz odnosno ta neka granica između ljudi koji ga koriste aktivno i onih koji ga ne koriste. Kad pričamo o mladima nekad mi se čini da i njima treba podrška da nauče kako da pristupaju informacijama i promišljaju kritički ono što im se servira.

Branislav: Globalno selo i generalno globalizacija mnogo su stariji od interkulturalnog učenja koje je počelo da se dešava na društvenim mrežama. Društvene mreže, generalno virutelni svet i sam internet premošćuju barijeru prostora. Ali mene na tom ljudskom, individualnom nivou najviše zanima i uvek će mi biti interesantno kada, da li i zašto se dešava to preispitivanje vrednosti koje virtuelni svet može da omogući.

Ivana: Može, ali vrlo često ne omogućava. Bez obzira na to što na internetu imaju mogućnost da dođu do raznih informacija ljudi često i dalje ostaju u svom nekom mikrosvetu koji im je mnogo važniji od tog onlajn sveta –- u sferi porodice, svojih vršnjaka, čak bih rekla i formalnog obrazovanja, vrednosti koje propmovišu. Internet im onda služi kao mesto gde bi mogli da iskazuju svoje stavove, možda čak i mnogo otvorenije nego u oflajn svetu. Internet pruža mnogo mogućnosti ali je onda pitanje više šta ti sa tim radiš i da li ga koristiš za to da čuješ nešto drugačije i da l će to da te promeni ili ćeš samo da promovišeš svoje stavove i ne čuješ drugu stranu

Branislav: Meni se prirodno rađa pitanje kako izmeriti tu promenu, kako da budemo sigurni u kojoj meri je došlo do promene (odnosno nije). Ja kad polazim od sebe, pored toga što sam prilično otvoren za sopstveni proces preispitivanja vrednosti, uverenja i bilo kakvih pitanja i te kako mogu da budem tvrd, nekad čak i ekstreman u odbrani svojih vrednosti i uverenja. Međutim, kada pročitam dobro argmentovanu činjenicu koja ima u sebi vrednosnu poruku često me dovede do sopstvenog preispitivanja. Mislim da je prirodno imati odbrambeni stav kada smo suočeni sa time da se preispitamo. E sad, u virtuelnom svetu je mnogo lakše da to ostane na nivou pisano verbalnog i da mi vidimo da taj neko nije preispitao svoj stav, ali da li je to zaista tako? Da li ta osoba to ponese na spavanje, da li se to zadrži?

 

Kako se razlikuje virtuelna komunikacija od komunikacije uživo?

 

Ivana: Mislim da postoji razlika između toga da li je to razgovor sa ljudima koje poznaješ ili ne. Potpuno drugačije se čita stav nekoga koga si makar nekad video, dok se na primer komentari na različite vesti na balkanskim portalima čitaju kroz stereotip nacije, stereotip jezika kojim osoba piše. Ti učitavaš da je ta osoba zapravo Hrvat, i ti “ne možeš” da se složiš sa njom. Onda se ljudi hvataju za sitnice. Čak sam viđala da ljudi imaju umerene stavove ali zbog toga što se vidi odakle su drugi se uhvate za to. “Kako ti uopšte možeš išta da kažeš o Srbiji ako si iz Bosne, o Bosni ako si iz Srbije, o bilo kojoj zemlji ako ne živiš tu”. Ako nisi pripadnik te nacije nemaš pravo na kritiku čak ni politike te zemlje koja možda nema ni veze sa nacionalnim identitetom nego je prosto generalna kritika društva ili političkog sistema. Kad pričamo o animnoj komunikaciji tu su ljudi mnogo spremniji da svašta napišu, verovatno mnogo spremniji nego što bi bili u ličnoj komunikaciji. Nema zadrške jer ne vidiš osobu, nekog od krvi i mesa, ko bi ti možda kroz neverbalnu komunikaciju učitao neke stvari koje ne vidiš u pisanoj komunikaciji, pa biste možda došli i do nekih zajedničkih stavova.

Branislav: Mislim da to može da se prenebregne ukoliko ljudi imaju kulturu dijaloga. Diskurs koji se koristi može da utiče na to da neko promeni mišljenje, da se zaista preispita, da se relativizuje i taj momenat da je neko isključivo samo Hrvat ili samo Srbin ili bilo kakav etnos. Mislim da formalno obrazovanje zajedno sa neformalnim obrazovanjem treba da promovišu razvoj mladih ka drugačijoj vrsti dijaloga, i anonimno i imenovano, čak i u virtuelnom svetu.

Podeli
Arhiva vesti